ZVUK NJENIH PLAVIH OČIJU

        Naša učenica Jelena Topalov (VIII c ) osvojila je prvu nagradu na konkursu "Jednaka prava za sve" u organizaciji sindikata "Nezavisnost". Jelena je dobila već nekoliko značajnih nagrada za svoja literarna ostvarenja. Želimo joj da tako nastavi i u srednjoj školi!

ZVUK NJENIH PLAVIH OČIJU

        Zvonilo je za kraj časa, a ja sam istog trenutka skočio sa stolice i dohvatio pohabanu školsku torbu sa poda. Da je bio poslednji čas toga dana, moglo se čuti po čavrljanju na hodnicima i primetiti po hitanju učenika prema velikim vratima za izlaz, uokvirenim letvicama od hrastovog drveta. Ironično je što sam upotrebio reč čuti, jer sam baš ja taj koji ne može da čuje svaku sitnicu u moru učenika što se guraju po školskim hodnicima. Dok buka oko mene bruji, ja kao da sam u nekom nevidljivom mehuru koji propušta samo one reči koje se govore blizu mene.Uhvatio sam nekoliko pogleda sažaljenja koji su se odmah zatim sakrili, a privukao sam pažnju devojkama pored kabineta za muzičko. Živo su pričale, mlatarajući rukama, sve do trenutka moga prolaska. Tada su ućutale i ispratile me sažaljivim pogledom tužnih lica, sve do kraja hodnika, ne izgovarajući više ni jednu reč. Osetio sam ruku na ramenu, zatim još jednu, pa sam se okrenuo i ugledao nasmejana lica mojih drugova. Iznad desne ušne školjke namestio sam slušni aparat koji se bio malčice pomerio, a zatim sam nastavio napred, probijajući se kroz gužvu prema slobodi.

        Završio sam ručak brže nego inače, sa željom da budem tačan kada se budem našao sa društvom. Danas smo odlučili da odemo do obližnjeg mosta, da se zabavimo, pošto se bliži kraj osnovne škole, a mi imamo tako veliko prijateljstvo koje vredi iskoristiti. Obukao sam plavu majicu i trenerku, obuo patike i sa kućnog praga merkao tatin parfem koji je stajao na polici. Posle kratkog nećkanja, dograbio sam ga i špricnuo nekoliko puta po majici. Ko zna, možda danas sretnem Gospođicu Pravu pred kojom moram da mirišem dobro. Ruka mi je krenula prema češlju da bih popravio frizuru, ali onda mi je realnost pokucala u misli i došapnula: „Stvarno, misliš li da će iko tebe takvog da pogleda?“ Setio sam se slušnog aparata i mog nazovi glasa, koji je čudno izgovarao reči. Ruka mi je nekoliko sekundi lebdela u vazduhu iznad češlja, a onda sam je ugurao duboko u džep trenerke i izašao napolje. Sunce se probijalo među oblacima dok mi je nekoliko zrakova palo na obraz. Bio je hladan aprilski dan. Cveće je izgledalo tako vedro i živo pod sunčevim zracima, a opet tako sićušno i bespomoćno dok je vetar zujao i fijukao. Onda je naišao taman oblak, zaklonio je sunce, progutao zrake i zarobio ih u sivilu. Tako je okrutno uskratiti živom biću ono bez čega ne može, bilo da je u pitanju cvetić, ili čovek, sunčeva svetlost ili sluh. Saobraćaj je proticao bez prestanka. Šarenilo automobila punih ljudi se smenjivalo, neke boje su odlazile, druge dolazile, ali sve je uvek bilo u pokretu. Zamislite da gledate utišan film na televiziji, a kad potražite da pojačate, shvatite da je daljinski odavno izgubljen. Tako izgleda ceo moj život. Šetao sam pognute glave i oborenih ramena, šutirajući kamenčić. Kamenčić je prvo udario o banderu i odbio se, a onda sam ga ja sustigao i ponovo šutnuo, ovog puta mnogo jače. Kamenčić je skliznuo niz trotoar i odbio se o jednu čipkanu sandalu sa mašnicom. Podigao sam glavu a moje oči su pronašlle krupne plave, uokvirene gustim trepavicama. Trepnula je jednom, a onda još jednom. Shvatio sam da sam nepristojan što je tako dugo posmatram na razmaku od jednog metra, ali moje oči nisu htele da se pomere sa njenih. „Zašto me tako dugo posmatraš?“, pitala je vidljivo ljuta. „Zar ti nije potrebno da ovlažiš oči treptanjem?“, sarkastično je dodala, a onda se nasmejala sama sebi na dobro smišljenoj šali. Prva pomisao mi je bila da sam izmaštao naš dijalog i usadio ga sebi kao jedno lepo sećanje, jer je nemoguće da sam sve to čuo. Druga pomisao mi je bila da ja sve ovo sanjam, da ležim kod kuće na kauču i da sam zaboravio da namestim budilnik da zvoni, i da sanjam najlepšu devojku koju sam ikad u životu video. Dunuo je vetrić, a ja sam osetio tatin parfem. Ne, ovo je stvarnost. Evo me, stojim na stotinak metara od mosta i gledam u devojku plavih očiju koja neprestano priča, a ja je čujem. Nisam rekao da je slušam, pošto je nemoguće pratiti o čemu se radi jer priča prebrzo i neprestano. Ali čujem i razumem svaku reč posebno, bez potpitanja i ponavljanja. Vidim njene žive plave oči koje gledaju pravo u mene, vidim svetle uvojke pokupljene na temenu, vidim tanušne obrve i pune usne koje prelaze iz oblika u oblik izgovarajući reči. A onda se smejem iskreno i iz srca. Smejem se zato što razumem, smejem se zato što sam uspeo. Ali ona zastaje i prestaje da priča. Usta su joj još uvek otvorena, a ruke u vazduhu od prethodnog pokreta koji su napravile da bi dočarale beskrajnu priču. Mršti se i pušta da joj ruke mlitavo padnu pored tela. „Rugaš mi se!? Znaš, ja nisam tražila da me slušaš. Ti si na mene prvi naleteo, budalo“, tiše dodaje, ali njen hladan i ljutit pogled ostaje prikovan za mene. Tek sad shvatam da ona ne zna da sam gluv. Ona je moj smeh shvatila kao uvredu. „Šta?“, pita i diže obrvu. „Maca ti pojela jezik?“ Možda je bolje ako ne zna. Pošto mi je kosa duža, lepo zaklanja slušni aparat u potpunosti, ali ja ipak krivim glavu na stranu da ga ona ne bi videla.To je poslednje što želim, jer mi se ovo već dešavalo. Pričao sam sa devojkama i pre, naravno, ali one su mene doživljavale kao tužne majke svoje dete. Upućivale su mi slatke reči i pričale sporo ili uopšte nisu pričale u mojoj blizini. Sažaljevale su me. Moji drugovi su me poštovali kao sebi ravnog, iako to nisam bio. Ja sam oštećena roba, a oni su me prihvatili kao čitavog. Okrenuo sam se da odem od nje, i znao sam da će tada videti aparat, jer ipak nije nevidljiv. Onda će potrčati za mnom, i početi da se stotinu puta izvinjava i slatko priča, a toga mi je dosta. Posle nekoliko napravljenih koraka, čuo sam lupkanje njenih sandalica. Srce mi je brže zakucalo. Osetio sam njene tanke prste na mojoj majici i okrenuo se, spreman na suze i sažaljenje. Umesto toga, sačekali su me odsečan pogled i sevanje očima. Pružila je drugu ruku iznad mog desnog uha i sklonila kosu sa slušnog aparata. „Samo da znaš, neću da se izvinim“, rekla je. „Da si faca, pitao bi me da izađemo. Eto, rekla sam“, stisnula je ruku oko moje šake. Znači, znala je. Sve vreme je znala. „Hajde, reci nešto“, gledala me je prodornim pogledom, a za mene kao da je vreme stalo. Rekao sam ono što sam hteo od prvog trenutka kada sam je video: „Imaš divne oči“. Imao sam toliko pitanja koja su mi se motala po glavi:„Zar ti ne smeta što sam gluv? Da li je ovo način na koji me sažaljevaš?.....“ A onda se ona nasmejala, nasmejala se na moje reči koje govore da ima divne oči. I njene oči su se smejale i govorile su, kad bi se bolje zagledao u njih, i više ih slušao. Dunuo je nežan vetar i zamrsio joj nekoliko pramenova kose koji su obigravali oko njenog lica.
         Više mi nije važno da li sunce ili oblaci preovlađuju nebom. Video sam samo nju i samo nju sam čuo. Ona mi je čvršće stisnula ruku i potrčala stazom, sa mnom za petama. Još mi samo ostaje da smislim šta ću da kažem drugovima koji me čekaju kod mosta. Da li je opravdano ako kažem da sam se zaljubio?

Jelena Topalov VIII-c
OŠ „Ivo Lola Ribar“ Sombor
Mentor: Zorica Vukobratović

Objavljeno: 16.05.2014., 00:33:34

nazad

Specifičnosti škole

    Javne nabavke

    Linkovi

Ukupan broj poseta:


1962-2010 ® Osnovna škola "Ivo Lola Ribar" Sombor
Povratak na vrh