ЗВУК ЊЕНИХ ПЛАВИХ ОЧИЈУ

        Наша ученица Јелена Топалов (VIII ц ) освојила је прву награду на конкурсу "Једнака права за све" у организацији синдиката "Независност". Јелена је добила већ неколико значајних награда за своја литерарна остварења. Желимо јој да тако настави и у средњој школи!

ЗВУК ЊЕНИХ ПЛАВИХ ОЧИЈУ

        Звонило је за крај часа, а ја сам истог тренутка скочио са столице и дохватио похабану школску торбу са пода. Да је био последњи час тога дана, могло се чути по чаврљању на ходницима и приметити по хитању ученика према великим вратима за излаз, уоквиреним летвицама од храстовог дрвета. Иронично је што сам употребио реч чути, јер сам баш ја тај који не може да чује сваку ситницу у мору ученика што се гурају по школским ходницима. Док бука око мене бруји, ја као да сам у неком невидљивом мехуру који пропушта само оне речи које се говоре близу мене.Ухватио сам неколико погледа сажаљења који су се одмах затим сакрили, а привукао сам пажњу девојкама поред кабинета за музичко. Живо су причале, млатарајући рукама, све до тренутка мога проласка. Тада су ућутале и испратиле ме сажаљивим погледом тужних лица, све до краја ходника, не изговарајући више ни једну реч. Осетио сам руку на рамену, затим још једну, па сам се окренуо и угледао насмејана лица мојих другова. Изнад десне ушне шкољке наместио сам слушни апарат који се био малчице померио, а затим сам наставио напред, пробијајући се кроз гужву према слободи.

        Завршио сам ручак брже него иначе, са жељом да будем тачан када се будем нашао са друштвом. Данас смо одлучили да одемо до оближњег моста, да се забавимо, пошто се ближи крај основне школе, а ми имамо тако велико пријатељство које вреди искористити. Обукао сам плаву мајицу и тренерку, обуо патике и са кућног прага меркао татин парфем који је стајао на полици. После кратког нећкања, дограбио сам га и шприцнуо неколико пута по мајици. Ко зна, можда данас сретнем Госпођицу Праву пред којом морам да миришем добро. Рука ми је кренула према чешљу да бих поправио фризуру, али онда ми је реалност покуцала у мисли и дошапнула: „Стварно, мислиш ли да ће ико тебе таквог да погледа?“ Сетио сам се слушног апарата и мог назови гласа, који је чудно изговарао речи. Рука ми је неколико секунди лебдела у ваздуху изнад чешља, а онда сам је угурао дубоко у џеп тренерке и изашао напоље. Сунце се пробијало међу облацима док ми је неколико зракова пало на образ. Био је хладан априлски дан. Цвеће је изгледало тако ведро и живо под сунчевим зрацима, а опет тако сићушно и беспомоћно док је ветар зујао и фијукао. Онда је наишао таман облак, заклонио је сунце, прогутао зраке и заробио их у сивилу. Тако је окрутно ускратити живом бићу оно без чега не може, било да је у питању цветић, или човек, сунчева светлост или слух. Саобраћај је протицао без престанка. Шаренило аутомобила пуних људи се смењивало, неке боје су одлазиле, друге долазиле, али све је увек било у покрету. Замислите да гледате утишан филм на телевизији, а кад потражите да појачате, схватите да је даљински одавно изгубљен. Тако изгледа цео мој живот. Шетао сам погнуте главе и оборених рамена, шутирајући каменчић. Каменчић је прво ударио о бандеру и одбио се, а онда сам га ја сустигао и поново шутнуо, овог пута много јаче. Каменчић је склизнуо низ тротоар и одбио се о једну чипкану сандалу са машницом. Подигао сам главу а моје очи су пронашлле крупне плаве, уоквирене густим трепавицама. Трепнула је једном, а онда још једном. Схватио сам да сам непристојан што је тако дуго посматрам на размаку од једног метра, али моје очи нису хтеле да се помере са њених. „Зашто ме тако дуго посматраш?“, питала је видљиво љута. „Зар ти није потребно да овлажиш очи трептањем?“, саркастично је додала, а онда се насмејала сама себи на добро смишљеној шали. Прва помисао ми је била да сам измаштао наш дијалог и усадио га себи као једно лепо сећање, јер је немогуће да сам све то чуо. Друга помисао ми је била да ја све ово сањам, да лежим код куће на каучу и да сам заборавио да наместим будилник да звони, и да сањам најлепшу девојку коју сам икад у животу видео. Дунуо је ветрић, а ја сам осетио татин парфем. Не, ово је стварност. Ево ме, стојим на стотинак метара од моста и гледам у девојку плавих очију која непрестано прича, а ја је чујем. Нисам рекао да је слушам, пошто је немогуће пратити о чему се ради јер прича пребрзо и непрестано. Али чујем и разумем сваку реч посебно, без потпитања и понављања. Видим њене живе плаве очи које гледају право у мене, видим светле увојке покупљене на темену, видим танушне обрве и пуне усне које прелазе из облика у облик изговарајући речи. А онда се смејем искрено и из срца. Смејем се зато што разумем, смејем се зато што сам успео. Али она застаје и престаје да прича. Уста су јој још увек отворена, а руке у ваздуху од претходног покрета који су направиле да би дочарале бескрајну причу. Мршти се и пушта да јој руке млитаво падну поред тела. „Ругаш ми се!? Знаш, ја нисам тражила да ме слушаш. Ти си на мене први налетео, будало“, тише додаје, али њен хладан и љутит поглед остаје прикован за мене. Тек сад схватам да она не зна да сам глув. Она је мој смех схватила као увреду. „Шта?“, пита и диже обрву. „Маца ти појела језик?“ Можда је боље ако не зна. Пошто ми је коса дужа, лепо заклања слушни апарат у потпуности, али ја ипак кривим главу на страну да га она не би видела.То је последње што желим, јер ми се ово већ дешавало. Причао сам са девојкама и пре, наравно, али оне су мене доживљавале као тужне мајке своје дете. Упућивале су ми слатке речи и причале споро или уопште нису причале у мојој близини. Сажаљевале су ме. Моји другови су ме поштовали као себи равног, иако то нисам био. Ја сам оштећена роба, а они су ме прихватили као читавог. Окренуо сам се да одем од ње, и знао сам да ће тада видети апарат, јер ипак није невидљив. Онда ће потрчати за мном, и почети да се стотину пута извињава и слатко прича, а тога ми је доста. После неколико направљених корака, чуо сам лупкање њених сандалица. Срце ми је брже закуцало. Осетио сам њене танке прсте на мојој мајици и окренуо се, спреман на сузе и сажаљење. Уместо тога, сачекали су ме одсечан поглед и севање очима. Пружила је другу руку изнад мог десног уха и склонила косу са слушног апарата. „Само да знаш, нећу да се извиним“, рекла је. „Да си фаца, питао би ме да изађемо. Ето, рекла сам“, стиснула је руку око моје шаке. Значи, знала је. Све време је знала. „Хајде, реци нешто“, гледала ме је продорним погледом, а за мене као да је време стало. Рекао сам оно што сам хтео од првог тренутка када сам је видео: „Имаш дивне очи“. Имао сам толико питања која су ми се мотала по глави:„Зар ти не смета што сам глув? Да ли је ово начин на који ме сажаљеваш?.....“ А онда се она насмејала, насмејала се на моје речи које говоре да има дивне очи. И њене очи су се смејале и говориле су, кад би се боље загледао у њих, и више их слушао. Дунуо је нежан ветар и замрсио јој неколико праменова косе који су обигравали око њеног лица.
         Више ми није важно да ли сунце или облаци преовлађују небом. Видео сам само њу и само њу сам чуо. Она ми је чвршће стиснула руку и потрчала стазом, са мном за петама. Још ми само остаје да смислим шта ћу да кажем друговима који ме чекају код моста. Да ли је оправдано ако кажем да сам се заљубио?

Јелена Топалов VIII-ц
ОШ „Иво Лола Рибар“ Сомбор
Ментор: Зорица Вукобратовић

Објављено: 16.05.2014., 00:33:34

назад

Специфичности школе

    Јавне набавке

    Линкови

Ukupan broj poseta:


1962-2010 ® Основна школа "Иво Лола Рибар" Сомбор
Повратак на врх