Grube reči su prekinule prijateljstvo

GRUBE REČI SU PREKINULE PRIJATELJSTVO

              Tokom života stičemo nova poznanstva, gde god bili. Na nama je da odlučimo da li će ta poznanstva postati prijateljstva, ali je na nama, takođe, i briga za osećanja naših prijatelja.

             Uvek sam imala prijatelje, i iz škole, i u  zgradi u kojoj sam živela, pa čak i u  ulici  kod moje bake, ali se ni jedno nije završilo kao ono sa Danom. Ona se zapravo zvala Danica, ali smo joj, ostala deca  iz ulice i ja, dali nadimak Dana, kojim je i dalje zovemo kada je se prisećamo jer, iako se naše prijateljstvo neslavno završilo, biram da je se prisaćem kroz one naše lepe trenutke. Dana je bila srednje visine, imala je srednje dugačku crnu kosu, imala je srednje dugačke trepavice, pa bi se na prvi pogled istakle samo njene pegice na licu koje su bile za nijansu tamnije boje od njene kože i koje bi se ceo dan igrale po njenim obrazima i  nosu dok bi se ona satima kikotala i pričala nam o svojoj prefinjenoj pudlici Lori koju je dobila od svoje babe za šesti rođendan. Ovo je slika koja se preliva u mojim mislima kada neko spomene njeno ime, a sem toga, osećam i jednu veliku žilavu knedlu u grlu jer znam da sam se sa ovom devojčicom posvađala oko nekakve gluposti i da se zbog te gluposti završilo naše prijateljstvo.

Nas dve bismo se igrale danima, samo kada bismo mogle, odnosno pre onog sudbonosnog aprilskog popodneva koje je ostavilo neizbrisiv pečat na naš odnos. Ovako se to dogodilo. Imale smo obe po jedanaest godina i živele smo u istoj ulici na Selenči koja je tada bila puna razbacanih igrališta i peščanika. Dogovorile smo se da ćemo se naći kod one pekare kod koje smo se uvek nalazile i da ćemo zajedno otići u naš omiljeni park koji je bio na svega dva minuta od te pekare. Ovako smo se dogovorile, ali, iz nekog razloga pri sklapanju ovog dogovora, moje misli su odlutale na neko sedmo nebo i detalj o nalažnju ispred pekare ostao je zabačen u nekom udaljenom uglu moga mozga. Ona me je čekala kod pekare, a ja nju na igralištu. Obe smo nakon nekog vremena otišle svojim kućama, uvređene, jer se ona druga nije pojavila, a sledeći put kad smo se videle bile smo besne kao risevi. Uvrede i grube reči letele su kroz vlažan vazduh kao najprodornija japanska artiljerija svaka pogađajući u sve ranjivije delove naših srca, a kad se taj verbalni okršaj konačno završio, okrenule smo jedna drugoj leđa kao da se nikada nismo ni poznavale.

                 Dana se, nakon tačno sedam meseci, odselila za Novi Sad zbog mamine firme, a ja, svaki put kada prođem pored naših igrališta setim se sjaja njenih srednje velikih okruglih očiju i svih trenutaka smeha i sreće. Dok isto tako nerado osećam duboko kajanje za našim grubim rečima, na svako ime ulice i na svaki bilbord i reklamu po zidovima Selenčinih zgrada, nekom nevidljivom tintom pišem reči: „Izvini, Dano“.

                                                                                                                                                                     Teodora Stakić, VIII c

                                                                                                                                                                   Sombor, 23.12.2024. god.

Objavljeno: 26.12.2024., 23:21:37

Secanje na Lolu

Kao da je bilo juče, a toliko je vremena već prošlo.. Miris drvenih školskih klupa, krede i novih knjiga će mi uvek ostati u sećanju na početak školske godine i jesenje izdanje dvorišta punog raznobojnog lišća, devojčica koje preskacu lastiš dok dečaci trče za loptom na fudbalskom terenu dok se čeka zvuk zvona za početak časa.
Zna se, uvek najstarija generacija zauzima svoje mesto na stepenicama u dvorištu i svi jedva čekaju svoj trenutak da zauzmu taj tron i uživaju mesto koje svi postmatraju sa divljenjem.
Zidovi učionica ukrašeni likovnim radovima učenika, i po koja klupa ukrašena urezanim imenom đaka koji su tu nekada sedeli.
Sećam se svakog učitelja i nastavnika, koji su nam nesebično delili znanje i usmeravali nas na pravi put svojim savetima i primerima koje su neki od nas tek sada imali mogućnosti da shvate.
Nažalost, tek na kraju, kada sećanjem proživljavamo te prošle dane iz školske klupe,u mogućnosti smo da cenimo vreme provedeno sa drugarima, na časovima, na odmorima, dok smo delili užinu, sličice i klikere, pa i poneko došaptavanje na kontrolnom iz matematike, onaj nezaustavljivi smeh na času u najnezgodnijem trenutku, ali i po koju suzu.
Zato ću dane iz Lole pamtiti sa velikim osmehom na licu i sa malo nostalgije u srcu.

                                                                                                  Maša Mraović 8.c

Objavljeno: 29.12.2022., 22:41:13

Nagrade

Dana 22. decembra 2017. godine, tri učenika OŠ "Ivo Lola Ribar" je dobilo nagradu za najbolji sastav. Tema je bila Knjiga tj., Čitam, pa šta i Moj kutak. Nagrade su dobili: Staša Majstorović 7b, Lazar Zubović 7d i Bojana Tokić 6d. 
Svim nagrađenim ČESTITAMO...

Objavljeno: 26.12.2017., 10:44:56

Moj kutak

              Pripovetka „Bure“ Isidore Sekulić podstakla me je da u ovom sastavu govorim o svom kutku.

    Moj kutak je Gradska biblioteka. Da je to moje omiljeno mesto, saznala sam od prvog trena kada sam se u njoj našla. Kada sam kročila u biblioteku, shvatila sam da tu pripadam. U čitaonici sam sama, bez bilo koga da mi smeta. Kada uđem u svoj kutak, kao da se se ceo svet promeni u trenu. Više me ništa ne brine, nema više problema, sve je mirno i tiho. U biblioteku nosim svoje školske knjige i učim. Provedem i više od dva sata sedeći i učeći.  Neko bi rekao da je to dosadno, ali meni nije. Samo sedenje i učenje u biblioteci za mene je divno. Kada imam više vremena, uzmem neke enciklopedije i čitam razne zanimljivosti iz njih. Čitanje knjiga u biblioteci pomaže mi da lakše savladam predmete u školi, pogotovo istoriju i geografiju. Sama pomisao da sutra idem u biblioteku mi jer divna. Okružena knjigama, enciklopedijama i rečnicima ja sam savršeno srećna. Kada se udobno smestim i otvorim neku dobru knjigu, za mene vreme stane. Telefon ne gledam,  jer me u tom trenutku ne zanimaju društvene mreže i igrice, tada me zanima samo moja knjiga i moj kutak. Topla i smirena unutrašnjost čitaonice u meni budi mnogo lepih, pozitivnih osećanja. Zaboravim na sve, na to kako sutra imam neki kontrolni, zaboravim na sve jer me više ništa ne zanima. Samo me interesuje moja knjiga.

   Čitaonica je čudesno mesto, koju takvom čine knjige koje kao vojnici u stroju stoje poređane i čekaju da izvrše svoj zadatak. Knjiga ima čarobno dejstvo na čoveka. Kada je uzmem u ruke, osetim kao da mi je ceo svet na dlanu. Knjige uče ljude da pronađu sebe. Da puste maštu da stvara lepotu. Knjige grade stepenice života. Ali knjiga je sama za sebe skromna. Toliko čuda u tako malom obliku! Knjiga je svet ispisan na papiru. Ona pruža toplinu koju ni najjači vetar ne može da donese. Knjiga je najveće blago ovog sveta. Nijedna  materijalna stvar ne može da je zameni jer je ona najveći učitelj u našem životu. Ona svira melodiju koja dopire do svačijeg srca. Govori jezikom koji može da razume samo onaj koji čita. Nije važno koliko smo knjiga pročitali, nego kakav su trag na nas ostavile te knjige.

  Zato  je moj omiljeni kutak svet knjiga. Za neke dosadno, za mene čudesno mesto – mesto gde sam sigurna i srećna – biblioteka.

                                                                         Bojana Tokić, 6. d

Objavljeno: 26.12.2017., 10:37:07

Čitam, pa šta

                Volim Kesića, pa ću početi kao on: „Čitate li, i zašto ne?“
       Rodio sam se u porodici u kojoj svi čitaju, svaki dan, celog života. Kad se beba rodi, mi kupimo knjigu. Ako ode, nije teška u prtljagu, a ako ostane, stajaće na polici i njegovim naslednicima. Kao mali, jako sam voleo one tvrde, ja sam ih zvao „drvene knjige“. NJih možeš pipnuti, pokazati gde je oko, glava, traktor, crveni auto, gde je maca, kako kaže kuca. Možeš je gristi, bacati i možeš je na stranice tj. delove podeliti. Knjiga je da se čita, ali detetu je i više, njemu je igračka. Voleo sam da mi mama čita, nekad nove, nekad istu knjigu hiljadu puta. Brzo sam naučio da čitam sam, a imao sam sreće da se tada pojavilo pregršt zanimljivih knjiga koje su me sve redom zanimale! LJudsko telo, dinosaurusi, zmajevi i mitska bića, avanture, vitezovi, sve u 3D tehnici. Ceo novi svet, zanimljiv i poučan! A kada idemo na godišnji, ponesemo gomilu knjiga za nas četvoro. Lektiru obavezno!
       Nije svaki put zabavno čitati. Nekad bih više voleo da uzmem telefon i igram se. I volim igrice na računaru, po ceo dan, sa drugarima. Ipak, kad uzmem knjigu, napravim plan čitanja – koliko poglavlja ili strana dnevno. Ne ispunim svaki put zadato, naravno, ali češće pročitam više. Kad počnem jednu knjigu, zamišljam likove i situacije. Desi se da bude sasvim drugačije – video sam to kad sam prvo pročitao, a zatim pogledao „Pop Ćiru i pop Spiru“. A pre nego što počnem da čitam, knjiga dan-dva stoji pored mene, njuškamo se. I onda – uđem u ceo novi svemir, jer svaka knjiga je baš to. Maštati je lepo. Jako lepo. I ponosim se što čitam.
       Moja mama kaže da se boji ljudi koji nemaju nijednu knjigu u kući i ne čitaju. To je šteta, pogotovo sad kad jedna knjiga košta kao jedan izlazak, a mislim da je i sramota ne čitati. Mada je, nažalost, moguće da vam se podsmevaju zato što je tako – JA ČITAM, PA ŠTA!

                                                                       Lazar Zubović 7. d

Objavljeno: 26.12.2017., 10:32:29