Teška, strana reč IZVINI

Izvini, to je čarobna reč koju svi koristimo kako bi ispravili neku grešku. To je fascinantna reč, jer koliko god delovala malo i nevažno, može da popravi i najveće probleme. Ali ova reč ima i tamnu, tešku stranu, a ja ću vam ispričati priču, priču koja je dugo čuvana u tajnosti, o tome kako je momak, sin Marsa i Venere, otkrio tu tamnu stranu, ali na težak način.
Negde daleko, u oblacima gde žive bogovi, živeo ja mladić sa gracioznim, belim krilima, živeo je Kupidon. On nije bio kao ostala deca bogova. Ostali su bili učtivi, dobri. Uvek su pomagali jedni drugima, poštovali se i niko od njih nije žudio za ratom i nije bio onoliko nemaran i bez manira kao Kupidon. Niko nije razumeo, pa čak ni njegov otac, bog rata, zašto je on sklon nečemu tako nasilnom kao rat i zašto toliko malo svog poštovanja polaže manirima, jer je ipak rođen u dobu velikog mira i harmonije. On je baš zbog tih stavova često pravio greške, ali je uvek mislio da ih reč izvini može popraviti, i jeste. Uprkos tome, njegova majka ga je uvek upozoravala da ta reč ne može da ispravi sve, ali Kupidon nije slušao. Jednom ga je njegov nemar doveo do toga da, tokom lova, strelom pogodi srnu svoje majke. Venera kad je to saznala shvatila je dokle je došla njegova arogancija i odlučila da mu kao kaznu oduzme njegova krila i pošalje ga na Zemlju. Rekla mu je, da jedina šansa da dobije nazad svoja krila, koja su jedini način da se vrati u zemlju bogova, jeste da sazna tešku istinu reči izvini. Ipak Venera nije bila toliko okrutna prema svome sinu pa mu je pre puta na Zemlju dala luk i strele, njegovo omiljeno oružje, kako bi mogao da preživi.

Mesto na kojem se našao kada je došao na našu planetu, bila je šuma. Jedini način da opstane je bio lov. To dobrom lovcu, kao što je on, nije pravilo problem. Ono što je pravilo problem je činjenica da on ne zna da pravi strele, a nije ih imao dosta da preživi duže od mesec dana. Kupidona je ta činjenica jako plašila, pa je odlučio da krene ka severu, u nadi da će naći ljude koji će mu pomoći. Išao je u istom pravcu skoro mesec dana. U trenutku kada je izgubio sve nade da će uspeti da preživi, naišao je na zamak. Zamak je bio u zabačenom delu šume. Po njegovom raskošnom izgledu, Kupidon je prepoznao da to nije običan zamak nekog bogataša, nego da je to kraljevski zamak. On je odmah pretpostavio da će tu biti dobro primljen i shvaćen. Bio je u pravu. Svaki kralj i kraljica bi voleli da u svom domu imaju sina bogova. Kupidonu se činilo kao da je to mesto njegov sopstveni raj. Svakog dana, kad god bi bio gladan imao je hrane, išao je u lov kad god je hteo, mogao je da radi šta mu je drago. Ali nešto je nedostajalo. To je bilo kao da je jedan deo njegovog srca i dalje ostao u zemlji bogova.
Jednom prilikom, dok je išao kroz hodnik zamka, na jedan trenutak je okrenu pogled i video Psihu, ćerku kralja i kraljice. Ona je bila najlepše biće koje je ikad video, toliko lepa da se njena lepota nije mogla iskazati rečima. Ona je u njemu budila nešto što nije u potpunosti mogao razumeti, ali on je u njoj video samo priliku da se vrati svojoj kući. Nadao se da će ga ona naučiti manirima i da će ponovo biti prihvaćen u zemlji bogova, ne znajući da je ona ono što je u potpunosti promenilo njegov život. Kada ju je Kupidon zamolio za pomoć, Psiha je, kao i svaka princeza, sa velikim entuzijazmom prihvatila ponudu da mu puži pomoć. NJena metoda učenja bazirala se na tome da nauči Kupidona kako da bude pristojan, kako da poštuje druge ljude i stvari oko sebe i onda da on sam shvati šta je tačno teška strana reči izvini.
I tako je jedna dobra princeza sa Zemlje odlučila da pomogne arogantnom mladiću, od koga su čak i bogovi digli ruke. Svakog dana su pričali satima. Ti njihovi razgovori se nisu uvek svodili na učenje o manirima. Nekad su znali da pričaju o svojim životima, da jednostavno uživaju jedno u drugom bez briga o svemu što se dešava oko njih. Uskoro je Kupidon shvatio da je ona mnogo više od lepe devojke i svaki put kada je bio u njenoj blizini osećao se kao u magnetnom polju. Kao da ga neka sila stalno vuče ka njoj, ali ako se previše približi, da će se to polje prekinuti. Stalno je bio opterećen različitim osećanjima, dobrim i lošim, i sva su bila namenjena njoj. Kada znate kako se osećao u njenoj blizini, možete zamisliti kako se osećao kada je saznao da je osećanje obostrano.To je bilo kao iz bajke. Zemaljska princeza i sin bogova, zaljubljeni. Planirali su da, kada Kupidonu narastu krila, zajedno odu u zemlju bogova i venčaju se. Jedina prepreka je bila to što kralj nije ništa znao o tom planu. Kada se Psiha spremala da mu kaže istinu o Kupidonu i njoj, kralj ju je pretekao. Bio je teško bolestan. Imao je samo par nedelja života, a njegova poslednja želja je bila da ona zauzme njegovo mesto i vlada kraljevstvom. Psiha je tada znala da ne može da pođe sa Kupidonom. Morala mu je to reći, ali nije znala kako. Provela je sate zbunjena, u agoniji. Pokušavala je da smisli način na koji će reći Kupidonu. Ali je u jednom trenutku shvatila da ne može više da razmišlja i odlučila da će mu jednostavno reći. Kada je došla do njega, on ju je obasipao pitanjima, a ona je pod stresom samo rekla: "Neću poći sa tobom". Kad je to čuo, Kupidon se ljutito okrenuo, uzeo luk i strelu i krenuo u lov. Lov je bila jedina stvar koja ga je u tom trenutku mogla smiriti. Psiha je krenula za njim kako bi mu objasnila situaciju. Kad ga je stigla on je već zapeo strelu kako bi pogodio srnu. Psiha je bez razmišljanja stala ispred njega kako bi pridobila njegovu pažnju. Kupidon je u ljutnji rekao: "Pomeri mi se sa puta ili ću te pogoditi!" To je rekao, kao da je jedino što se u njemu nalazilo, bio bes u plamenu. Psiha je u panici uzviknula: "Tata mi umire!" Ta vest je za Kupidona bila toliko šokantna, da je u trenutku slabosti, slučajno odapeo strelu. Strelu koja je probila srce njegove princeze.
U panici joj je pritrčao i čvrsto je privio u naručje, kao da će joj time dati život. Jedino što je Kupidon tada izustio, jeste: "Izvini". Ali to nije pomoglo. Psiha ga je zauvek napustila. Dok je bio u najvećoj boli, iz leđa su mu izrastala graciozna, bela krila. Sada je mogao da se vrati kući, ali to više nije želeo. Svu svoju ljubav i bol prelio je na strelu koja je probila Psihino srce, kako bi napravio "strelu požude", koja bi ljudima davala ljubav, koju je on izgubio. Ali ono što on tada nije znao, da je to, što streli daje moć da drugim ljudima nađe ljubav, vratilo Psihi život.
Možete sami zaključiti kako se ostatak priče odvijao. NJih dvoje su ostali da žive na Zemlji, Psiha je postala kraljica, a Kupidon je davao ljudima onakvu ljubav, kakvu je i on sam našao.
Ovo je priča o momku koji je otkrio da, koliko god reč izvini bila moćna, ona ne može sve da popravi. Moramo da pazimo na naša dela i reči, kako ne bismo trpeli posledice.

Mila Ranitović VIII b